Kako bi veštačka inteligencija trebala da izgleda?

O veštačkoj inteligenciji se najčešće priča u kontekstu mašina koje su vremenom same postajale sve pametnije, dok se ljudski faktor u svemu tome zanemaruje. Nedovoljno se govori kako su sve te mašine nastale uz pomoć ljudskih mozgova i tela.

1950. godine je Alan Turing objavio članak u kome je dao svoje mišljenje o tome da li mašine mogu da misle i razmišljaju? Članak pod nazivom
Computing Machinery and Intelligence je izazavao mnogo kontraverzi kada je objavljen i naterao je veliki broj ljudi na razmišljanje o pametnim mašinama i veštačkoj inteligenciji.

Turingu je za ovaj članak inspiracija bila viktorijanska igra imitacije. Umesto da ponudi konkretne defincije za pojmove “mašina” i “mišljenje”, Alan je ponudio nekoliko odgovora, odnosno mogućih definicija.

Igra imitacije se igrala tako što su muški i ženski igrači bili podeljeni u dve prostorije i sa sudijom su komunicirali isključivo u pisanoj formi. Sudija je trebao da pogodi ko je koju poruku napisao, odnosno da pogodi čiji je rukopis. Da bi se sudijin posao dodatno otežao muški igrači su morali da imitiraju ženski rukopis.

Alanu je ova stara viktorijanska igra poslužila kao inspiracija za razvijanje eksperimenta u kom je jedan od igrača zamenjen mašinom, odnosno kompjuterom iliti veštačkom inteligencijom. Mašina se smatrala pametnom ukoliko bi uspela da prevari sudiju i da sudija pomisli da je rukopis mašine zapravo rukopis nekog pravog igrača. U slučaju da mašina nasamari sudiju mašina bi bila proglašena inteligentnom. Ovaj eksperiment je i dan danas jedan od najpoznatijih eksperimenata ove vrste u sferi veštačke inteligencije i nazvan je Turingov test.

Naučnici koji su detaljnije proučavali Alanov gorepomenuti eksperiment su primetili da je Turing pre nego što je otpočeo praktični test postavio jedno veliko filozofsko pitanje. To govori da je Alan razmišljao unapred više nego što su ljudi mislili.

On je u jednom delu već pomenutog članka objavio jedan dijalog između mašine i čoveka, koji mnogo govori o načinu razmišljanja Alana Turinga.

Q: Please write me a sonnet on the subject of the Forth Bridge.
A: Count me out on this one. I never could write poetry.
Q: Add 34.957 to 70.764.
A: (after around 30 second break – 105.621)
Q: Do you play chess?
A: Yes.
Q I have K at my K1, and no other pieces. You have only K at K6 and R at R1. It is your move. What do you play?
A: (After a pause of 15 seconds) R-R8 mate.

U citatu iznad (iz Alanovog članka) pored veoma futurističkog načina razmišljanja možemo takođe videti i matematičku grešku. Zbir brojeva iz primera bi trebao da bude 105,721 umesto 105,621.

Pretpostavlja se da se Alanu ta greška nije potkrala već je namerno napisana i ostavljena sa ciljem da zavara sudiju. Ovu teoriju podržava i njegov citat da bi mašine trebale da se programiraju da svesno i namerno prave greške da bi više podsećale na ljudska bića.

Naučnici još uvek raspravljaju o tome da li je do sada bilo koja mašina uspela da prođe Alan Turingov test, to do sada nije još uvek utvrđeno. I ako to nije utvrđeno veliki broj kompanija koje razvijaju veštačku inteligenciju počinju da programiraju mašine da namerno prave greške, u cilju da izgledaju kao da ih je čovek napravio. Jedan od poslednjih primera je Googleov Duplex i njegovo simuliranje ljudskih zvukova da bi zvučalo kao da razmišlja.

Gore pomenute stvari idu u prilog Turingovom radu i ideji da bi mašne svesno trebale da prave greške da bi bili nalik na ljudima. Takođe dolazimo do zaključka da inteligencija nije nešto što može da se isprogramira u neku mašinu već se stiče kroz društvene interakcije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *